PSIHOLOG
To je zaista bila potreba očuvanja
porodične tradicije. Tako je nekim
receptima nedostajalo deset grama nečega
ili prstohvat soli. A svaka žena ima različitu
veličinu prsiju. Kako odrediti prstohvat,
molim vas? Naročito su bili zanimljivi
recepti gde se mekoća testa određivala
mekoćom kože na donjoj strani podlaktice.
„Kako ne znaš kad je pečeno? Kad je ovako
mekano”. Pa su neiskusne mlade domaćice
pekle prste utvrđujući da li je sada dovoljno,
malo ili previše pečeno. Da je neko mogao
da izmeri ukupnu količinu bačenih pečenih
kora za ovo ili ono, jer nije to „ono”, bila bi
to torta za Gulivera. Ma kakvi Gulivera, za
neko svemirsko biće gigantskih razmera.
Nadam se i pameti, jer bi svakako pojelo
te kore. Bile su ukusne, ali nisu bile „ono”.
Neke domaćice, u očajanju zbog neuspeha,
pravile su divne kuglice od testa koje je
proglašeno nedovoljno „onim”. Kakve su to
ukusne kuglice bile! A one, očiju pokrivenih
rukama, samo škilje da vide može li to da
prođe. Uh, dobro je! A recept? Ko pita?
Ma pustite. To je moja kreacija za ovu
priliku. Neobična, zar ne? Drugom prilikom
ću napraviti drugu. Dobro je, niko nije
primetio. Svaki od recepata dobijenih od
dobrih i dobronamernih domaćica imao
je na kraju lepu poruku „Prijatno”. Bio je
to prijateljski i srdačan zagrljaj uz najlepše
želje. Običaj koji se izgubio.
Osobito, zaista
Kad smo kod kora, svi znamo koliko je
kora potrebno za rozen-tortu, doboš-tortu
ili reform-tortu, da ne nabrajam druge.
Anegdota kaže da je jedna zaova (za mlađe,
muževljeva sestra) došavši na slavu kod
brata i snaje, uredno viljuščicom izbrojala
tanke kore na reform-torti. Bilo je ih,
verovali ili ne, sedamnaest. „Hm, osobito,
zaista”. Ni to nije bila zavist. Bilo
je priznanje za neverovatan
poduhvat strpljive domaćice.
10
Poduhvat koji je trajao ceo bogovetan dan,
ali je krunisan velikim uspehom. Uspeh je
smazan u trenu. To je žalosna sudbina svih
tih divnih poslastica. Nestanu u trenu. A što
se ove priče tiče, kada je za spremanje torti
dorasla ćerka pomenute domaćice, izlila je
celu smesu testa za reform-tortu u veliki
pleh za rernu. Ispekla, isekla na tri jednaka
dela, filovala i… eto reform-torte. O užasa!
Majka joj je samo dobacila: „Da, novi kasapi
kolju pod repom”.
Torta pod šifrom
Setimo se i priča o tome kako su majke i
njihove majke pokušavale da namame decu
da pojedu tortu. Ako dete ne bi htelo ni
da proba, smišljale su priče vezane baš za
tu tortu. Tako su nastajala, za ovu priliku,
najneobičnija imena koja su mališani
rado prihvatali. I torta bi nestala čim bi je
izneli na sto. Problem je nastajao kada su
mališani postali veliki i od svojih partnerki
tražili baš tu tortu, sa tim imenom, za svoj
rođendan. A usplahirene domaćice nisu
uspevale da nađu recept baš za nju. To se
zove Marfijev zakon. Oduvek tvrdim da je
Marfi živeo u Srbiji. Ama baš nigde! Čučao
je u receptima njihovih svekrva koje nisu
ni znale šta snaje traže. Da jesu, dale bi, ako
ni zbog čega drugog, zbog autorskog prava
koje se ne otuđuje. Može da se koristi, ali
da se zna čije je to originalno delo. Ako bi
neka mlada žena i upitala za recept za tu
čuvenu i jedinstvenu tortu, svekrve bi se
nasmejale i rekle da je to „porodično” ime
za tradicionalnu tortu. „Zašto nisi pitala?”
„Pa nisam jer Vaš sin izmišlja imena”, mislile
bi snaje. Mudro bi bilo ne reći tako nešto.
Moglo je da vodi u rat. „Hoćeš da kažeš da
moj sin izmišlja? Svašta!”
Ujnini čupavci
Bilo je, istini za volju, kolača koje su
svi obožavali. Recimo slavskih. Među
njima onih koji bi se jeli brzinom kojom
11
